Žarko Šešum je jedno od imena u Srbiji koje je sinonim za vrhunski rukomet. Od svojih prvih koraka u Bačkoj Palanci, kroz evropske klubove, pa sve do velikih trenutaka u reprezentaciji Srbije, Žarko je izgradio bogatu karijeru koja se ne zaboravlja. Iako je posvetio ceo svoj život rukometu, njegova priča nije samo o trofejima i medeljama, već o velikim izazovima van terena, usponima i padovima, ali i trenucima kada je morao da se suoči sa tragedijom i gubicima. Kroz sve to, Žarko je ostao veran sportu koji voli, a svoj uspeh je ostvario ne samo zahvaljujući talentu, već i izuzetnoj posvećenosti, trudu i borbenosti.
LIČNA KARTA:
IME I PREZIME: ŽARKO ŠEŠUM
MESTO I DATUM ROĐENJA: BAČKA PALANKA, 16.07.1986.
PRVI KLUB: SINTELON
Ljubav prema rukometu rodila se u osnovnoj školi. Već na prvom susretu sa ovim sportom Žarko je shvatio da želi time da se bavi, a njegov talenat nije mogao da prođe nezapaženo. Priča o njegovim prvim koracima na terenu, koji su kasnije postali temelj izuzetne karijere, počinje upravo u rodnoj Bačkoj Palanci.
Počeo sam u osnovnoj školi, pred kraj četvrtog razreda imali smo nastavnika koji je vršio selekciju ko bi bio za koji sport. Ali, meni se te nedelje kad se radio rukomet odmah svideo, video sam da mi lepo ide i nije morao posle on da selektira jer mi se jako svidelo. Kasnije sam se prijavio u rukometni klub Sintelon u Bačkoj Palanci i krenuo sam da treniram kao većina mojih vršnjaka.
Svoju bogatu rukometnu karijeru Žarko je počeo u Sintelonu, klubu iz Bačke Palanke, a za taj period vežu ga samo lepa sećanja.
U Sintelonu je bilo sjajno, tada je klub bio dosta organizovan. Bilo je dosta dece i mojih vršnjaka koje sam poznavao, da li iz škole, da li iz ulice i okoline. Stvarno je mnogo dečaka dolazilo iz svih krajeva grada. Imali smo super uslove, trenirali smo stalno u hali. Bili su ozbiljni treninzi, vodili su nas školovani ljudi koji su bili profesionlaci. Imali smo trenere koji su se ozbiljno time bavili, tako da je od početka bilo na profesionalnom nivou. Žalim za tim vremenima, jer se nekako sve to ugasilo, ne samo u Bačkoj Palanci već i u Srbiji. Video sam šta smo mi tad imali, kakve uslove i kakav rad. Stalno smo imali turnire i utakmice što nam je mnogo značilo jer nas je to održavalo na rukometu.
Iako je rukomet zahtevao ogromnu posvećenost i trud, Žarko Šešum nikada nije razmišljao o njegovom kraju. Njegova strast prema tom sportu bila je jasna od samog početka, a uspesi koji je nizao samo su dodatno učvrstili njegovu želju da napreduje. Biti uspešan u nečemu što voliš, kako je istakao, nije nešto što se lako napušta.
Nisam nikad razmišljao da odustanem. Meni je od početka bilo lepo na rukometu, još kao mlađi osvajao sam i medalje. Tako da ako si u nečemu uspešan i ako ti je lepo nema razloga da prekineš. Ja sam imao lepu ulogu i dobro sam napredovao, što sam i ja sam video, a i drugi što su komentarisali. Vrlo brzo sam video da ću se time baviti i tako sam se i ponašao.
Žarko Šešum je brzo počeo da se ističe među vršnjacima, ne samo zbog talenta, već i zbog posvećenosti prema rukometu. Usponi u njegovoj karijeri nisu izostali ni u mlađim selekcijama, gde je ubrzo počeo da osvaja nagrade. Ipak, trenutak koji će mu zauvek ostati u najlepšem sećanju bio je kada je sa samo 18 godina izabran za najboljeg mladog sportistu među ogromnom konkurencijom.
U najlepšem sećanju mi je ostalo to priznanje. I pre toga u mlađim selekcijama sam dobijao razna priznanja i nagrade, ali ovo je bilo nešto posebno. Tada je bilo mnogo uspešnih sportista, pogotovo u košarci i da budem ja izabran sa 18 godina za najboljeg mladog sportistu među takvom konkurencijom mi je stvarno puno značilo. Bila je to nagrada koja mi i dalje znači.
Već kao afirmisan igrač, Žarko je sa 20 godina napravio veliki korak u karijeri prelaskom u Mađarsku i nastupajući za Vesprem.
Vesprem je bio moja prva stanica u inostranstvu. Direktno iz Bačke Palanke sam otišao u inostranstvo, nije bilo nekih međukoraka po Srbiji. Tad sam imao 20 godina i bilo je vreme za to. Jesto to bila velika promena za mene, ali sam bio zreo za to. Vesprem je oko 4 sata vožnje od Palanke, to je bio olakšavajući faktor. Nije bilo neke prevelike nostalgije jer sam otišao sa ciljem.
Divan period u Mađarskoj se jedno veče pretvorilo u horor koji će zauvek ostati deo Žarkove karijere. Ispred jednog kluba, on i njegovi saigrači su postali mete brutalnog napada, a Žarko je zadobio povredu jagodične kosti pokušavajući da spasi svog prijatelja i saigrača, Marijana Kozmu, koji je te večeri tragično izgubio život.
Takve stvari ostavljaju veliki trag. Kad se desi tako nešto bukvalno tu pored tebe. Jeste to trauma i ožiljak za ceo život. Jednostavno sam morao da nastavim dalje, rukomet je moj život, borio sam se sa tim. Nije bilo izbora. Znaju moji bližnji i ja kako je bilo. Gledao sam da ispunim dan u potpunosti obavezama kako ne bih imao vremena za razmišljanje i da uđem u tu neku mašineruiju da skrenem misli.
Kako Vi gledate na taj period proveden u Vespremu?
Taj incident je sigurno obeležio period u Mađarskoj, jednostavno takve stvari su vrlo upečatljive. A van toga je bilo stvarno lepo, to je klub koji evo i dan danas ima ogromnu bazu navijača i tradiciju. Taj grad živi za rukomet, tako da stvarno je nešto posebno biti deo toga. Osvajali smo i trofeje, nacionalne i internacionalne. Bio je jedan prelep period, dobar klub za afirmaciju. Igrao sam sa mnogim velikim imenima tamo i pamtiću taj period na dva načina – na dobar i loš, nažalost.
KARIJERA:
KLUBOVI: SINTELON, VESPREM, RAJN-NEKAR LEVEN, GEPINGEN, KADETEN
USPESI: PRVENSTVO MAĐARSKE 3x KUP MAĐARSKE 2x EHF KUP 3x PRVENSTVO ŠVAJCARSKE
Prelazak u Nemačku i klub Rajn-Nekar Leven predstavljao je veliki izazov za Žarka jer je Bundesliga bila poznata po brzom tempu. Suočio se s novim ritmom života, ali uprkos tome, bio je to dobar period u njegovoj karijeri. Sa ovim klubom je osvojio EHF Kup.
Odlazak u Nemačku je bila i veća promena nego iz Srbije u Mađarsku, moram priznati. Ja sam i to dobro podneo. Nisam imao strah kako će to sve da bude, već sam dugo i živeo sam, otišao sam ciljano u dobar klub. Ali, jednostavno način života u Nemačkoj se razlikuje od načina života i u Srbiji i u Mađarskoj i što se tiče civilnog života, a i sporta. Mnogo više utakmica, mnogo duža putovanja, mnogo više obaveza. Bundesliga je poznata i po tome što svaka utakmica može biti odlučujuća. To je isto bila velika promena, ali Bože moj. Tad je profesionalizam bio već duboko u mom životu tako da jednostavno uhvatiš se obaveza, boriš se za svoje mesto na terenu i tako prolaze dani. Ali, jako me lepe uspomene vežu za taj period. Imao sam sreću da sam igrao sa vrhunskim igračima u jednom organizovanom klubu najbolju ligu na svetu, Ligu šampiona. Bolje od toga nema na puno mesta, tako da sam bio zadovoljan. Lepe uspomene nosim za te četiri godine provedene tamo.
Nije promenio državu, ali je 2014. promenio klub. Obukao je dres Gepingena sa kojim je dva puta osvojio EHF kup.
Gepingen je manje organozovaniji. Klub Rajn-Nekar Leven je malo više posvećniji igračima i ima vrhunske uslove za trening. Ovime ne govorim da uslovi u Gepinkenu nisu bili dobri ili da mi je nešto falilo. Međutim, adaptira se čovek brzo i dobro je što u profesionalnom sportu odmah kreće mašina i snalaziš se u hodu. Što se tiče života, upoznaješ grad i svakodnevnicu malo promeniš, ali ne puno jer obaveze idu, pa je sve to manje više slično. Grad kao grad sam jako zavoleo i stekao sam mnogo prijatelja.
U trenutku kada su se nizale ponude, Žarko je odlučio da uspori ritam i izabere Švajcarsku kao idealno mesto gde je mogao da balansira profesionalni sport sa privatnim životom. Bio je to period pun izazova.
Bilo je dosta nekih ponuda, međutim odlučio sam se za Švajcarsku, da tamo malo spustim gas, najviše zbog tih putovanja. U Švajcarskoj je malo drugačije nego u Nemačkoj gde je liga mnogo zahtevna. Napravio sam tad pravi potez, osvajao sam i trofeje. Uživao sam tamo sa porodicom tri godine i tamo smo i dočekali i ispratili onaj period korone, bilo je to baš specifično. Ipak, sjajna zemlja za život. Rukomet se tamo sve više popularizuje i razvija.
Kao i mnogi sportisti, Žarko je morao da se suoči sa momentom kada je fizičko stanje postalo prepreka njegovim ambicijama. Povreda kolena bila je ta koja je, stavila tačku na njegovu rukometnu karijeru.
Da li ste razmišljali da karijeru završite u Srbiji?
Ja sam karijeru završio zbog povrede kolena i dok to još nije bilo obelodanjeno, da zbog toga završavam karijeru znalo se da mi ističe ugovor, u rukometu generalno ima malo tajni, dolazile su ponude iz Srbije pred kraj moje karijere. Postojala je ideja i kod mene da bih možda još godinu, dve odigrao u Srbiji i onda završio karijeru. Ne mogu sad da kažem da li bih to uradio da sam bio zdrav ili ne, ali je interesovanje bilo i postojali su ozbiljni kontakti sa nekim klubovima iz Srbije. Sad opet kažem da li bih to uradio ne znam, ali možda mi je ta povreda zbog koje sam prestao olakšala odluku. Bilo bi teško reći ne vratiti se kući i vratiti se u Srbiju, ali da li bi to bila prava odluka ili ne nikad nećemo saznati. Odlučila je viša sila.
Tokom velike karijere bilo je puno uzbudljivih utakmica, momenata kojih se sa osmehom priseća, ali posebno urezana u njegovom sećanju ostala je utakmica četvrtfinala Lige šampiona.
Prve godine u Nemačkoj kad sam otišao, igrali smo četvrtfinale Lige šampiona protiv Monpeljea. Tada je u Monpeljeu igrao i Nikola Karabatić i bila je to ekipa da se smrzneš i mi smo kući izgubili prvu utakmicu, a revanša se vrlo dobro sećam gde je bio spektakl, oni su napravili atmosferu odlaska na F4, a mi smo ih glatko dobili sa šest, sedam razlike i mi smo se plasirali na F4. Odigrali smo jednu baš dobru utakmicu. To mi je baš ostalo u sećanju, tad sam tek bio došao, mnogo sam doprineo tom odlasku na F4 i ostvario veliki uspeh.
Kada se pomene reprezentacija Žarku se pomešaju osećanja radosti, ponosa, ali i tuge.
Vrlo mlad sam debitovao za reprezentaciju. Skoro celu svoju karijeru sam igrao uporedo i za klub i za reprezentaciju što mi mnogo znači, a najviše mi znači i pored osvojene medalje i što sam kasnije bio neko vreme i kapiten reprezetntacije. Kad podvučem crtu srećan sam jako, zadovoljan nisam potpuno, ali sam jako srećan što sam igrao za Srbiju.
REPREZETATIVNA KARIJERA:
BROJ UTAKMICA: 133
BROJ GOLOVA: 337
USPESI: SREBRO NA EP 2012. GODINE
KADETSKI PRVAK EVROPE (2004. GODINA)
JUNIORSKI PRVAK SVETA (2005. GODINA)
Šta je to zbog čega niste zadovoljni?
Pa mislim da smo mogli da uradimo na nekim velikim takmičenjima više. Ubeđen sam u to, trebali smo. Nekoliko puta smo podbacili, mislim da smo nekad bili i oštećeni i onda sve to kad se skupi, ostaje žal.
U januaru 2012. godine reprezentacija Srbije je ostvarila istorijski uspeh osvajanjem srebrne medalje na Evropskom prvenstvu koje se održavalo u srpskoj prestonici. Nažalost, jedan nepromišljen potez navijača koštao je Žarka igre u najvažnijem meču. On je pogođen flašicom u oko i zbog toga je finale pratio sa tribina.
Bilo je to jako teško za mene, ali živa glava preboli sve. Ponos je, ali i tuga, ja sam to gledao sa strane, nisam bio na terenu, ali Bože moj i to je život. Ostao je veliki žal, pomešana su osećanja jer to bila jedina prilika da se osvoji zlato. Ogroman je to uspeh što se kasnije i pokazalo. Kad se sve sabere i sagleda možemo biti ponosni.Odlazak na Olimpijske igre je ostvarenje sna svakog sportiste, a Žarko je imao privilegiju da doživi taj trenutak i postane deo najveće svetske sportske scene.
Sjajno je bilo tamo, u početku malo čudno jer to je jedno opšte ludilo. Teško je ostati skoncetrisan, za nas je sve to bilo novo. Turnir smo odigrali korektno, ali smo ispali. Dve, tri utakmice smo bili na jednu, dve lopte i na kraju nismo prošli grupu i to sigurno ostaje najveći žal što nismo odigrali još jednu, dve utakmice. Ali, svakako prelepo i jedinstveno iskustvo.
Vreme provedeno u reprezentaciji je za Žarka bilo više od igranja rukometa, bio je to put koji je izgradio ono najvrednije, a to su prava prijateljstva koja traju i dan danas, a upravo je to ono na šta je bivši reprezentativac posebno ponosan.
Naše anegdote još uvek traju. Mi kad god se sastanemo prepričavamo šta je bilo, ali se uvek desi i nešto novo. Srećemo se vrlo često, ne u punom sastavu, ali održavamo kontakte. Lepo je bilo što smo imali tu neku rutinu druženja i van treninga, gde smo uglavnom ojačali ta neka prijateljstva koja nas i dan danas prate. Bilo je svega, fazona i provala. Bilo je i lepih, ali i teških trenutaka, ali sve u svemu bilo je lepo. Mi smo i dalje, neki broj u veoma lepom odnosu. Dešavalo se da se neko posvađa, ali sve to na sportski način, normalno je da smo se razilazili u mišljenjima, ali to nije uticalo na prijateljske odnose. U reprezentaciji ima dosta i prijatelja i kumova i to su neke stvari koje su važnije, dobiješ prijateljstva za ceo život, to je bogatstvo.
Za svakog sportistu, pravi temelj uspeha često leži u podršci koja dolazi od porodice. Levoruki bek to najbolje zna, jer su mu roditelji, a naročito otac, bili oslonac u svim fazama njegove karijere. Ta podrška bila je mnogo više od običnih reči ohrabrenja – ona je bila ključna u ostvarivanju njegovih snova.
Roditelji su sigurno bili moja najveća podrška. Otac me je pratio po svim turnirma, vozio kad je trebalo, vozio na treninge. Raspored je bio gust, imao sam školu, pa dva, a nekad i tri treninga, vikendom utakmice, pa turniri, tako da trebalo je to sve i logistički izvesti. Kad se priča o podršci nije dovoljno samo da ti neko tapše i viče biće sve to dobro, opet logistika je tu stvarno važna. Tako da u tom smislu imao sam podršku od početka, kasije i u srednjoj školi, gde su mi malo i gledali kroz prste zbog svih tih otsutsrva. Ja sam to vraćao lepim ponašanjem i učenjem.
Kao i mnogi sportisti koji su celu karijeru posvetili svom sportu, Žarko je imao želju da ostane u rukometu i nastavi svoju priču sa pozicije trenera. Međutim, okolnosti su bile takve da se Žarko opredelio za neke druge stvari.
Ja sam poslednje godine mog igranja u rukometu počeo da se edukujem za te trenerske licence. Imao sam neku ideju da ostanem u rukometu. Počeo sam da radim sa mlađima kad sam se vratio u Bačku Palanku, ali sam se kasnije opredelio za neke druge stvari i napustio sam taj poziv. Naravno da sve živo od rukometa gledam, leti obilazim razne kampove i nisam se u potpunosi udaljio od rukometa.
Posle velikog uspeha 2012. godine Srbija nije napravila nikakav veći uspeh na rukometnoj sceni. Šta mislite šta je to što fali našoj reprezentaciji da ostvari veće rezultate na velikim takmičenjima?
Prva stvar koja je važna za uspeh je kontinuitet. Mi to za sada imamo. Kontinuitet pre svega učešća na velikim takmičenjima, kontinuitet na klupi, kontinuitet u organizaciji. Ono što smo mi imali, mi smo tri, četiri godine išli na okupljanja, sve smo znali i ništa nije bilo ispočetka. To je vrlo značajan faktor. Druga stvar, vrlo je važan faktor sreće i kvaliteta, mislim da je naša reprezentacija mlada i ako naši igrači uspeju da pronađu mesta u kvalitetnim ulogama u najjačim ligama, mislim da onda polako korak po korak možemo da se penjemo ka nekom polufinalu. Mislim da je još rano, ali imamo budućnost. Naši igrači trenutno, pogotovo bekovske pozicije su prilično mladi i imaju šansu u narednom periodu, uz kontinuitet koji sam pomenuo da se upuste u borbu za medalju.
Za kraj razgovora Žarko je istakao da je srpskim rukometašima potrebna velika podrška, ne samo da to budu pune hale, već i strpljenje da se igrači uigraju, razviju, pa da se onda krenu u borbu za medalju.
Comments