Zovu me ljudi i kažu: "Daj bre nešto lakše, ko će bre da gleda u onu tvoju tabelu. I znaš koliko ljudi u rukometu to razume? Moj odgovor je: "Ne znam, ja sam davno izašao"!
I dobro, što bi rekao pokojni profesor Jezdimir Stanković :"Niko ovde nije blentav".
Idem sa lakšim temama.
Ovu priču namenjujem mladim ljudima, mladim rukometašima koji imaju snove i žele da ih dostignu.
Svi vas uče, rad i samo rad, požrtvovanje, disciplina, volja, nema odustajanja, posvećenost, sreća prati hrabre….
Ja vam pričam moju olimpijsku priču u kojoj ima svega gore navedenog, ali bih pre rekao od sudbine se ne može pobeći, dobro čini i dobru se nadaj i nikada nije kasno! Ljubav, vera, nada! Mnogo je toga u tvojim rukama, a nešto i nije. Neko to zove sreća, a neko sticaj okolnosti. Ja sam ne znam šta bi vam rekao.
01. maja 1992. počeli smo pripreme za Olimpijske igre u Barseloni 1992. Tih dana su UN donele odluku o uvodjenju medjunarodnih sankcija Jugoslaviji. Mi se radovali početku olimpijskih priprema, a o sankcijama nismo ni razmišljali. Krećemo sa Kopaonika. Tu je i ženska reprezentacija. Mi smo mladi i poletni, a one top ekipa, da se naježiš: Ceca Kitić, Olga Sekulić, Katica Lješković, Stana Vuković, Dragica Djurić….
U medijima i kuloarima provejava priča da postoji mogućnost da nam se zabrani učešće. Selektor Stanković, doktor Nebojša Popović , Časlav Grubić, Branislav Zeljković, Nikola Jevremović o tome nam ne daju ni da pomislimo. Radimo i nadamo se da će biti sve u redu. Duda Ivković raspušta košarkaše ali mi ne stajemo - profesor pojačava rad! Beli Stojanović, Perić, Džigi Djurdjić, Nino Adžić i ja, Aca Knežević i Arsenić, Škrbić, Maglajlija, Butulija, Stupar, Rastko Stefanović, Nedja Jovanović, Peruničić Nenad, Davor Perić. Uh, da li sam nekoga zaboravio. Neka se ne ljuti, ako jesam jer davno beše. Da, da Zoka Tomić, Brajda, Vlada Novaković.
21.07.1992. Dobijamo bele i plave dresove – neutralne, bez grba, zastave ili bilo kog obeležja. Samo brojevi. Dobijamo i uniforme-odela za otvaranje i potpisujemo dokumenta za akreditacije. Plan je da sutradan idemo na prijem kod tadašnjeg predsednika Dobrice Ćosića, pa autobusom u Temišvar odakle letimo za Barselonu. Mi najzad mislimo eto to je to idemo na Olimpijske igre.
22.07.1992.
Moj rođendan. Doručkujemo, ali pojavljuje se neko, ne znam vise ni ko, i kaže imamo sastanak u sali pored recepcije hotela M. Dolaze profesor Stanković, doktor Popović i Čane Grubić i kažu:"Momci izbačeni smo sa Olimpijskih igara, idu samo individualni sportovi, to je to i idemo kući". Kako su nam stvari već spakovane, mi u roku od pola sata sve završavamo i razlaz “idemo, ća”.
Sankcije su već počele da deluju i benzina je sve manje. Krenule su i PET boce sa benzinom. Razmišljam da zovem nekoga da dodje iz Šapca po mene automobilom, ali trebalo bi da čekam u hotelu još bar dva sata i dovedem ga u neprijatnu situaciju sa gorivom. Ma idem autobusom. Prvo gradski GSP, stižem na autobusku stanicu. Na peronu 24 - beli autobus, šabački 7. Juli. Gužva nevidjena. Kažu nema bezina i proredjeni polasci. Otkud ja to znam, ja bio tri meseca na pripremama za Olimpijske igre. Bunker za prtljag pun i kondukter me pusti, posle nekog vremena ubedjivanja, da udjem sa mojom olipijskom torbom. Kaže “majstor” sedi u šarage. Ajmo sredina sabijaj pozadi! Ima li ko da nema kartu?
Krećemo za Šabac. U mojoj torbi Olimpijski dresovi, svečana uniforma, oprema za trening. I umestu u Barselonu avionom, idem preko Hrtkovaca i Jarka prepunim autobusom kući. Majstor staje kod svake bele kuće. Šta razmišljam? Ne znam ni sam. Želim samo da što pre izadjem iz ovog prepunog autobusa. O rodjendanu i ne razmišljam. Šta da slavim? Znam da sam razmišljao da li sam zakasnio da prijavim ispite na fakultetu, da to privodim kraju i gledam šta ću da radim u životu jer izgleda da od ozbiljnog rukometa nema više ništa. Kako li će moja Metaloplastika da izgleda? Imao sam načelni dogovor sa jednim nemačkim klubom da se konačno dogovorimo posle Olimpijskih igara, ali sam svestan da u uslovima sve jačih sankcija od toga nema ništa.
I tada sam shvatio važnu lekciju: Da ne treba previše brinuti o stvarima na koje ne možeš da utičeš. A ja na novi svetski poredak nikako nisam mogao da utičem. Ja sam svoje uradio – poredak svoje uradio- ja ostao bez Olimpijskih igara, a on kreće u još jaču utakmicu sa nevaljalim Srbima. On pobedio, a ja izgubio ali utakmica će da potraje! I tu nema nikakve odluke, već te život, uslovi, okolnosti teraju da ideš dalje i da se boriš.
Sećam se da nas je tadašnji generalni sponzor SEME Pančevo posle nekoliko meseci sve skupio, dao neku sitnu kinticu i to je jedino što smo od bilo koga dobili ili da nas se do dan danas neko setio.
Tako se moj olimpiski san srušio.
25. jula te 1992. sam iz fotelje u dnevnoj sobi porodične kuće gledao otvaranje OI. Fredi Mjerkuri – Barselona! Sećam se da sam bio lišen svih emocija okrenut onome što me čeka u budućnosti, jer ovo je: Piši propalo! Za sledeće ću verovatno biti “mator”, ako uopšte i budem do tada igrao.
U januaru 2012. sam direktor “srebrnih orlova”. Osvajamo srebrnu medalju na EP i stičemo pravo učešća na Olimpiskim kvalifikacijama. Kvalifikacije su u aprilu u Španiji – Alikante. Prolazimo kvalifikacije i Olimpijske igre su pred nama. Momci presrećni, slavi se, hotelom odjekuje Zek, zek dadule! Vuković stišava euforiju i kaze momcima: "Šta slavite kada na OI ide 14+1, trojica otpadaju. Ali ko u tom momentu misli da se to bas njemu može desiti. Izgleda niko, osim mene.
Odlazim u sobu i razmišljam da li ću ja otići na te OI London 2012. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši! Da li je meni sudjeno da ja to vidim i doživim? Iskreno, imam strah jer kada sam najviše želeo to se nije desilo. Da li sam baksuz ili srećnik?
I odmah nakon toga kreću pripreme za olimpijske pripreme i sam odlazak. Čitam, učim, proučavam, analiziram, planiram i radim nešto najozbiljnije u životu za najveći sportski dogadjaja u mom malom životu.
I sve ide dobro i eto mene u Londonu. Mnogo posla, mogo obaveza. Moj cilj je: "Sve mora da bude pod konac". Opterećen sam dnevnim obavezama i ne razmišljam da sam ja na mestu koje sam uvek silno želeo i o čemu sam sanjao. Možda u drugoj ulozi, ali eto me!
Dolazi dan otvaranja. Pripreme, provera million stvari, traženje i dobijanje gomile informacija, peglanje.Na terasu našeg apartmana stiže Nole , dovodi i Šarapovu.On nosi srpsku a ona rusku zastavu. Gomila majstora, velemajstora, legendi, velikana. Formira se kolona i idemo prema stadionu. Obaveza nas, lidera timova, je da budemo u blizini Noleta i “sprečavamo” londonsko pučanstvo i učesnike da ga previše smaraju. Korak po korak i eto nas na stadionu.
Fascinacija, blještavilo, neverovatna slika, ludilo mozga!
Meni suze same kreću. I teku li teku, ali svetla olimpijskog stadiona to majstorski skrivaju da niko drugi ne vidi. To su ta svetla velikoga grada (stadiona)!
I šta razmišljam? Vidiš li ti šta ti se nije dalo 1992 godine. I eto dalo mi se 20 godina kasnije. Ali osećaj biti sportista na OI i biti logistika na OI nije isti. Sve je to lepo, ali igrač i “direktni” učesnik je nešto sportski najuzvišenije. Nisam uspeo, ali hvala milom Bogu što mi je dao priliku da spoznam šta mi je “pobeglo”!
I da znate, pravilo je da na OI samo sportisti dobijaju medalje. Treneri i ostali - nema ništa. Pa onda je moj osećaj potpuno u redu. Ko razume, shvatiće!
Pinki je video Tita, a ja doživeo Olmpijske igre!
I još nešto da vam rečem - pred polazak u London u gostima su nam bili zlatni Olmpijci iz 1972. godine: Zoran Tuta Živković i Petar Fajfrić, moj učitelj. I na jednom doručku nam je Tuta rekao: "Posle igara bićete drugi ljudi".
I jesmo!
Danas se nadam bar još jednoj medalji za Srbiju.
Vladica Spasojević, što bi Djuka rekao-nekadašnji rukometni radnik!
Ali, LJUBAV, VERA, NADA!
Comments