Više od golova, više od trake: Nemanja, hvala ti što si nas naučio kako se gine za Srbiju!

Piše: Marija Popović

Kada se podvuče crta ispod reprezentativne karijere Nemanje Ilića, brojke su impresivne, ali ono što ostaje iznad njih jeste ljudska veličina. Nakon više od decenije vernosti, jedan od najboljih strelaca u istoriji našeg nacionalnog tima odlučio je da završi reprezentativnu karijeru, ostavljajući iza sebe dubok i neizbrisiv trag.

Više od decenije bez mrlje

Nemanja Ilić - Izvor: RSS

Nemanja Ilić je u reprezentativni sistem ušao 2012. godine u tišini, a izlazi uz gromoglasan aplauz svih ljubitelja sporta. Od trenutka kada je prvi put obukao dres sa državnim grbom, postavio je standarde patriotizma koji su postali uzor mlađim generacijama. Njegov put je dokaz da se do vrha stiže isključivo radom: od beogradskog Partizana, preko dresa moćne Barselone, pa sve do francuskog Tuluza

Bio je neizostavni deo svake akcije, svakog kvalifikacionog ciklusa i gotovo svakog velikog takmičenja.

Za njega dres nikada nije bio obaveza, već najveća sportska privilegija.

Brojke koje ostaju za istoriju

Nemanja Ilić odlazi kao jedan od onih igrača koji su „zaključali“ levu aut-liniju i godinama bili sinonim za sigurnost. Njegove brojke nisu samo suva statistika na papiru, već dokaz da je bio tu, na vrhunskom nivou, čitavu deceniju:

• Preko 130 utakmica: Više od deset godina u prvim redovima, bez ijednog "neću" ili "ne mogu" za svoju zemlju.

  
  

• 374 gola: Rešetao je mreže neumoljivo, postavši jedan od najboljih strelaca koje smo imali od kada Srbija igra kao samostalna država.

  
  

• Majstor za sedmerce: Kada je bilo najgušće i kada je lopta bila „teška“, Nemanja je bio taj koji je izlazio na crtu. Njegova mirnoća pod pritiskom bila je onaj nevidljivi vetar u leđa celoj ekipi.

Poslednji ples u Danskoj

Njegovo poslednje veliko takmičenje, Evropsko prvenstvo 2026. u Danskoj, bilo je simbolično zatvaranje kruga. Iako na ovom šampionatu nije nosio kapitensku traku, Nemanja je svaki minut na terenu iskoristio da pokaže istu onu borbenost koja ga je krasila od prvog dana. Nije birao trenutke, nije se štedeo, niti je ikada tražio izgovor da ne bude uz drugove iz tima

"Od 2012. godine imao sam čast da predstavljam svoju zemlju, nosim grb na grudima, pevam himnu i delim teren sa neverovatnim saigračima. Na tom putu, bilo je svega lepih trenutaka, bitnih pobeda, bolnih poraza, borbi i emocija koje se ne zaboravljaju. Svaki poziv i svaki minut u ovom dresu imali su, i imaće, posebnu težinu i neprocenjivu čast. Posebna privilegija mi je bila da budem kapiten reprezentacije Srbije. Hvala svima koji su bili deo ovog puta! Odlazim ponosan i zahvalan", poruka je kojom se Nemanja Ilić oprostio od najdražeg dresa.

Njegov reprezentativni put najbolje opisuju reči Ive Andrića:

„Svi pravi životi su lepi i teški.“

Upravo takva je bila Nemanjina karijera u dresu Srbije. Bila je teška zbog svih sportskih nepravdi, poraza i bolnih trenutaka kroz koje je naš rukomet prolazio, ali je bila i nestvarno lepa zbog onog neprocenjivog osećaja pripadnosti, zajedničkih pobeda i svakog zagrljaja sa saigračima koji su mu postali porodica.

Bila je lepa jer je svaka postignuta pobeda, pod tom zastavom, vredela više od bilo kog klupskog trofeja.

Nemanja nije trošio reči na obećanja; trošio je sebe za svaku loptu i svaki metar terena. Njegovu karijeru nisu krojile naslovne strane, već ona tiha odanost koja se dokazuje prisustvom - onda kada je lako, ali još više onda kada je najteže.

Danas, dok kači reprezentativni dres o klin, Srbija ne ispraća samo vrhunskog strelca. Ispraćamo čoveka koji nam je pokazao da se veličina krije u skromnosti, a uspeh u neprekidnom, požrtvovanom radu. Odlazi tihi čuvar naše reprezentativne vatre, dokazujući da se dres Srbije ne zadužuje imenom, već se zaslužuje svakim otkucajem srca i svakom kapi znoja ostavljenom na terenu.

Hvala ti na svemu, Nemanja!